Образ мира в тексте и ритуале - [129]
Шрифт
Интервал
.
Браћа и сестра
Рани маjка девет мили сина
и десету шћерцу мљезиницу;
ранила их док их одранила,
докле били сини на женидбу,
а ђевојка била на удају.
Њу ми просе млоги просиоци:
једно бане, друго џенерале,
треће проси из села комшија.
Мајка даје у село комшији,
браћа дају спреко мора бану.
Још су браћа сестри бесједила:
«Ја ти пођи, наша мила сејо,
ја ти пођи спреко мора бану;
ми ћемо те често походити:
у години свакога мјесеца,
у мјесецу сваке неђељице».
То је сестра браћу послушала,
она пође спреко мора бану.
Ал’ да видиш чуда великога!
Ја бог пушћа од себе морију,
те помори девет милих брата,
сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
«Мили боже, чуда великога!
Што сам врло браћи згријешила,
те ме браћа походити неће?»
Њу ми коре млоге јетрвице:
«Кучко једна, наша јетрвице,
ти си врло браћи омрзнула,
те те браћа походити неће!»
Љуто пишти сестрица Јелица,
љуто пишти јутром и вечером;
ал’ се милу Богу ражалило,
па он посла два своја анђела:
«Ид’те доље, два моја анђела,
до бијела гроба Јованова,
Јованова, брата најмлађега;
вашијем га духом заданите,
од гроба му коња начините,
од земљице миjеc’те колаче,
од покрова режите дарове:
спремите га сестри у походе.»
Хитро иду два божја анђела
до бијела гроба Јованова,
од гроба му коња начинише,
њиниjем га духом задануше,
од земљице мијесе колаче,
од покрова резаше дарове:
спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
кад је био двору на помолу,
далеко га сеја угледала,
мало ближе пред њег’ ишетала,
од жалости врло заплакала.
Руке шире, у лице се љубе,
па је сеја брату бесједила:
«Јесте л’ ми се, брате, затјецали,
кад сте мене младу удавали,
да ћете ме често походити:
у години свакога мјесеца,
у мјесецу сваке неђељице?
Ево данас три године дана
нијесте ме јоште походили!»
Још је њему сеја бесједила:
«Што си тако, брате, потавњео,
баш кан’ да си под земљицом био?»
Бесједи јој нејачак Јоване:
«Шути, сејо, ако Бога знадеш!
Мене јесте голема невоља:
док сам осам брата оженио,
и дворио осам милих снаха;
а како се браћа иженише,
девет б’јелих кућа начинисмо;
зато сам ти поцрњео, сејо!»
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
и опрема господске дарове
да дарује браћу и снашице:
браћи реже свилене кошуље,
а снахама бурме и прстење.
Ал’ jе Jово врло устављаше:
«Ти не иди, моја мила сејо,
док још браће у походе дође».
Ал’ Јелица останути неће;
она спреми господске дарове.
Отале се Jово подигао,
и са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
код двора је пребијела црква,
па бесједи нејачак Јоване:
«Ти почекај, моја мила сејо,
док ја одем за бијелу цркву:
кад смо средњег брата оженили,
ја сам златан прстен изгубио,
да потражим, моја мила сеjо.»
Оде у гроб нејачак Јоване,
а остаде сестрица Јелица
чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
ал’ код цркве млого ново гробље.
Ту се одмах јаду осјетила,
ђе ј’ умръо нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
кад је близу двора долазила,
ал’ у двору кука кукавица.
То не била сиња кукавица,
веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
она виче из грла бијела:
«Јадна мајко, отвори ми врата!»
Стара мајка из двора бесједи:
«Ид’ одатле, од Бога моријо!
Девет си ми сина уморила,
и мен’ хоћеш остарилу мајку?»
А Јелица била бесједила:
«Јадна мајко, отвори ми врата!
Ово није од Бога морија,
већ Јелица твоја мила шћерца.»
Па јој мајка отворила врата;
закукаше кано кукавице,
руками се б’јелим загрлише,
обје мртве на земљу падоше.
Братья и сестра
Вырастила мать девять сыночков
и десятую, меньшую, дочку.
Вырастила их она, вскормила.
Сыновьям пора было жениться,
и на выданье была девица.
Женихов к ней сваталось немало,
генералы сватались и баны,
сватались и местные, соседи.
Мать хотела выдать за соседа,
ну а братья – за море, за бана.
И сестру они уговорили:
«Выходи же, милая сестрица,
выходи ты за море, за бана.
Будем навещать тебя мы часто,
каждый месяц приезжать мы будем,
а уж в месяц каждую недельку».
И послушалась сестрица братьев.
И пошла за бана, на чужбину.
Но беда великая случилась!
Бог послал на землю мор ужасный,
и погибли девять милых братьев,
и осталась мать без их опеки.
Вот прошло три года на чужбине,
и Елица бедная взмолилась:
«Боже правый, что ж это такое?
Чем я братьям так не угодила,
что ко мне они не приезжают?»
Упрекают золовки Елицу:
«Ты негодница, невестка наша,
видно, ты противна братьям стала,
вот они и не хотят приехать».
Горько плачет бедная Елица,
горько плачет от зари до ночи.
Наконец, разжалобила Бога.
Бог двух ангелов послал на землю:
«Вниз летите, ангелы, на землю,
на могилу белую Ивана,
младшего из братьев – Ивана.
Дух свой в тело мертвое вдохните,
сделайте коня ему из гроба,
из земли лепешки замесите,
вырежьте из савана подарки
и к сестрице в гости снарядите».
Мчат два божьих ангела на землю,
на могилу белую Ивана.
Сделали ему коня из гроба,
дух свой в тело мертвое вдохнули,
из земли лепешки замесили,
сделали из савана подарки
и к сестрице в гости снарядили.
Быстро едет наш Иван-бедняга.
Вот уж двор сестрицы показался,
издали она его узнала,
вышла брату своему навстречу,
не стерпела – громко зарыдала.
Обнимает брата и целует,
говоря ему слова такие:
«Разве, брат, вы мне не обещали,
молодую замуж отдавая, —
будем навещать тебя мы часто,
Рекомендуем почитать
